ТЕОДОР ПАВЛОВИЋ - живот и рад (III)

Теодор Павловић покреће Сербске народне новине

После Димитрија Давидовића који је издавао у Бечу прве Новине Сербске, идеја о издавању српских новина родила се и у Пешти, у Матици српској. У Матици су увидели опасност да власти могу писање тих новина можда искористити као повод за поновну забрану њеног рада. Због тога је улогу издавача новина узео на себе Теодор Павловић, који подноси молбу за покретање сопствених новина и у пролеће 1838. године добија дозволу да издаје своје Сербске народне новине. При томе је добио ограничења да сме објављивати само вести које су већ изашле у аустријским новинама и да сваки број његових новина мора проћи цензуру. Пошто се обавезао да ће поштовати ове услове, Теодор Павловић је од 1. јуна 1838. године почео да издаје Сербске народне новине. Новине су објављивале вести из земље и иностранства, описе сензационалних догађаја и необичних појава, достигнућа науке и технике и извештаје са културних догађања.

Теодор Павловић је као искусан уредник избегавао спорове са цензуром а у новинама је истицао лојалност према царској власти у Бечу и Хабсбуршкој монархији у којој су се већ назирали будући револуционарни догађаји. Теодор Павловић је увиђао опасност од оружаних сукоба и у почетку је заступао потпуно благе и попустљиве ставове, позивајући на смиривање узаврелих страсти, умереност и трпељивост.

Поред осталих закона који су донети 1840. године, ступио је на снагу и много либералнији закон о штампи. До доношења тог закона новине су биле углавном енциклопедијског карактера и без политичких садржаја. Нове могућности у слободи штампе дале су овлаштења уредницима да пишу о актуелним политичким догађајима. Теодор Павловић је за Сербске народне новине организовао читаву мрежу дописника из унутрашњости земље али и из Београда и пограничних места са Кнежевином Србијом. То му је омогућило да брже дође до занимљивости из живота познатих личности и до актуелних вести из Србије. Вести су све више постајале усмерене на политичка дешавања у Монархији али и на политичке догађаје у Србији. Теодор Павловић је у својим новинама подржавао уставобранитеље и право Карађорђевих наследника на кнежевску круну у Србији. Тако су Сербске народне новине имале утицаја и на унутрашњу политику Кнежевине Србије. У новинама се први пут појављује уводни чланак уредника, а уведени су и огласи, објаве, курсна листа, цене на пијацама и друге сервисне информације. Уредништво новина је још увек било малобројно али су га чиниле угледне личности и српски писци. Нови садржаји су заинтересовали читаоце, што је новинама значајно подигло тираж.

Са заоштравањем односа међу народностима у Угарској, Павловић (који је у почетку био више него попустљив) у својим новинама све снажније заступа српске националне интересе и залаже се за заједничку ослободилачку акцију Србије, Бугарске и Босне против Турске. У складу са жељама за српским уједињењем, својим новинама 25. марта 1848. године мења назив у 'Свеобште југословенске и сербске народне новине'. Новине су излазиле редовно два пута недељно (четвртком и недељом) а у периоду од марта до септембра излазиле су чак и три пута недељно, све до њиховог гашења 16. септембра 1848. године.

Народне новине

Један од сукоба са властима уследио је и 1842. године када је забрањена употреба речи Сербске у називу Павловићевих новина. Читаоце је непријатно изненадио четврти број за 1842. годину, када су новине одједном добиле име Народне новине и тај ће назив носити и у бројевима 1 и 2 за 1843. годину. Великом упорношћу и залагањем Теодора Павловића ипак је враћен стари назив Сербске народне новине. У својим новинама Теодор Павловић се залагао за општа права свих народа, што је многима тада засметало и због чега су га осуђивали да није на страни Срба. Језик којим су новине писане био је истинит али доста оштар за тадашња времена, што је довело до тога да Теодор Павловић и његове новине стекну многе непријатеље. По питању реформи српског језика и правописа, Павловићеви непријатељи се појављују из реформаторских кругова Вука Караџића. Непријатеља је било и из традиционалистичких кругова српских црквено-школских власти, које су на неким подручјима чак забраниле претплату на његов лист и новине. Нови митрополит, Јосиф Рајачић, сматрао је да Теодор Павловић залази и у питања за која је надлежна црква. Супротставио се Павловићевим новинама и потпомогао оснивање новог часописа под именом Пештанско-будимски скоротеча. Тај лист се углавном бавио нападима на Теодора Павловића и његово издаваштво - и није имао другог већег значаја. Због тога се Скоротеча угасио јула 1844. године а покушај да се Павловићево издаваштво угуши није успео.



Све до 1845. године у Сербским народним новинама осећао се утицај Кошутовог листа Пешти Хирлап. Често је изражавано искрено одушевљење због захуктале индустријализације, изградње пруга и новог моста преко реке Дунав који је заменио дотадашњи понтонски. Међутим, Теодор Павловић је временом морао да се потпуно дистанцира од наведеног листа и одреди нови узор и правац развоја својих новина. Главни разлог за то биле су јавне претње мађаризацијом мањинских народа и 'повика' на бечки двор која се све чешће појављивала у Кошутовим новинама. То је бринуло припаднике свих мањинских народа у угарском делу Хабсбуршке монархије и Павловић је у својим новинама почео да осуђује Кошутове очигледне бунтовничке намере. Теодор Павловић се прибојава било каквих сукоба и залаже за добросуседске односе. Упозорава на опасност од грађанског рата и могућег оружаног обрачуна са мањинским народима у Хабсбуршкој монархији, залаже се за мир и смиривање свих страсти.

Драгољуб

Код других европских народа већ су постали популарни и алманаси, забавни листови са 'лаким' садржајем. У складу са таквим трендом, Теодор Павловић је покушао да штампа и један часопис лепе књижевности оваквог типа. Његов алманах Драгољуб је требало да буде намењен широкој читалачкој публици и то њеном женском чланству, који је до тога времена био потпуно запостављен. Идеја је била да алманах делује просветитељски на мајке, које ће тако стечено образовање преносити на своју децу. На жалост, одзив читатељки је био толико слаб да је Теодор Павловић већ после другог броја који је изашао 1847. године морао алманах да угаси, а велики број непродатих примерака остао је код Теодоровог брата Јована Павловића у њиховој родној кући у Карлову. Тако је ова амбициозна Павловићева замисао пропала и претворила се у неуспешан подухват.

Националне буне 1848. године

Романтичарски национални покрети ширили су се Европом попут пожара а европске државе су почеле добијати своје коначне границе. Борбу за остварење националних права Теодор Павловић признаје свим народима, али иста таква права и слободе тражи и за мањинске народе који живе у Хабсбуршкој монархији. Како се политичка ситуација погоршавала тако је и Павловић у својим новинама износио све оштрије ставове против анти-мањинске политике и борио се против гажења националних права која су мањински народи до тог времена добили и стекли. Издавачка делатност Теодора Павловића је у то време представљала покретачку силу у борби за права мањина у Хабсбуршкој монархији. После догађаја из 1847. године, када је у Хабсбуршкој монархији већ започињала мађарска буна, Теодор Павловић је отворено стао иза захтева за оснивањем српске области. Родила се потреба да се у борби за очување давно признатих и стечених права прогласи Српско Војводство. Биограф Теодора Павловића, др Константин Пејичић, наглашава велики значај који је Теодор Павловић имао по том питању:

"Он је мисли о Војводству Српском у Аустрији семе посејао, и прву му клицу одгојио..."

За све време трајања буне у Беч су стизале разне дезинформације. Ширене су гласине да '...Срби хоће да направе државу у оквиру монархије и себи изаберу новог краља'... Збуњена великим националним превирањима која потресају читаву монархију и бојећи се за њену судбину, царска власт у Бечу испуњава све Кошутове захтеве... На дан 3. марта 1848. године у Пожуну је проглашена аутономна Угарска. Осталим народима у тада насталој Аустроугарској монархији нова Кошутова власт није желела да дозволи иста права. Они ће своја национална права остварити тек 70 година касније, по завршетку Првог светског рата, када су коначно формирали сопствене државе.