Српски културни успон

Pavel Jozef Šafarik (1795-1861) je pokrenuo Serbski Letopis 1824. godine

Павле Шафарик (1795-1861), Словак, велики пријатељ српског народа, професор Новосадске гимназије, заједно са професором Георгијем Магарашевићем покренуо је (1824.) лист на српском језику под називом 'Сербске летописи'. Први број Летописа поднет је на цензуру још у пролеће 1824. године али је изашао из штампе тек крајем 1824. године, са датумом за 1825. годину. У њему су штампани подаци о знаменитим Србима тога доба, песме, студије српске историје и путописне приче о земљама у којима живе Срби. Начела развоја књижевности која је одредио професор Георгије Магарашевић користила су касније и Теодору Павловићу у његовом раду у Матици. Када је Теодор Павловић после двогодишње борбе најзад издејствовао дозволу за обнављање рада Матице, Павле Шафарик му је на том успеху одушевљено честитао и одао признање.

Teodor Pavlović (1804-1854), urednik i izdavač srpskih novina i listova

Теодор Павловић је био активан члан најзначајнијих српских удружења тога доба и радио на борби за очување раније стечених и признатих права Срба у Хабсбуршкој монархији. Био је кандидован за цензора и ревизора српских и словенских књига у Аустрији, предложен за вишег школског надзиратеља српске школе у Пешти, јачао је руско-српске културне везе због чега га је руска академија 1836. године дликовала Златном медаљом са лентом. Добро је знао велики број страних језика: немачки, мађарски, руски, чешки, словачки и пољски и бавио се преводилачким радом. Због великих обавеза које је имао као уредник Сербског Летописа, издавача Србског народног листа и Сербских народних новина и дужности на месту секретара Матице, био је приморан да затвори своју адвокатску канцеларију и да престане да се бави адвокатуром, иако му је то био једини сигуран извор прихода. Подстицао је оснивање позоришта и певачких друштава, духовности из које ће се касније изродити музичка дела Корнелија Станковића и Стевана Мокрањца. Увео је 1840. године у Матицу редовно одржавање балова за празник Св. Саве, што се временом проширило на свако веће српско место и претворило у народну традицију. Због свог великог доприноса развоју српске књижевности 1844. године је изабран за дописног члана Друштва српске славесности.

Jovan Sterija Popović (1806-1856), osnivač Društva srpske slavesnosti

Јован Стерија Поповић (1806-1856), био је један од многобројних Срба из Монархије који су отишли у Србију да оснују и покрену рад њених државних институција. Боравио је у Србији кратко, али је основао њено Друштво српске славесности и организовао школство. Када је по завршетку Другог српског устанка успостављен мир Кнежевина Србија је имала потребе за великим бројем образованих људи који могу водити послове у ново-насталој државној администрацији. У тек насталој Кнежевини Србији, изнуреној од борби за ослобођење од Турака, још увек је владао дух оријента. Такву слику Србије мењали су многобројни учени Срби правници, лекари, инжењери и учитељи из Монархије који су одлазили да помогну стварање модерне српске државе. Преко Саве и Дунава поред свог знања преносили су и грађански дух и културу средње Европе и тако радили на 'европеизацији' Србије. У време уставобранитеља и Александра Карађорђевића, Срби 'из прека' заузимали су већину важнијих положаја у институцијама Кнежевине Србије. И поред свог великог културног и образовног значаја, често су наилазили на неразумевање код неких појединаца. Теодор Павловић се залагао за јединство свих Срба и покушавао да овакве сукобе међу Србима ублажи. У тој намери је у једном тренутку пожелео да оде у Србију.

Dr Jovan Stejić (1803-1853), osnivač Srpske sanitetske službe

Др Јован Стејић (1803-1853), послао је Теодору Павловићу из Београда писмо у којем га одвраћа од његовог пута у Србију и констатује између осталог и следеће: "За Вас нема српства до тамо у Војводини, па какво је, такво је, до Божје воље!" У својим Сербским народним новинама Теодор Павловић је пратио политичке догађаје у Кнежевини Србији и сукоб конзервативне власти Кнеза Милоша са политичким идејама уставобранитеља. У том политичком сукобу Павловић је отворено стао на страну уставобранитеља и својим новинама утицао на формирње политичког става код српског народа у Хабсбуршкој монархији а делимично и у Кнежевини Србији. Челници уставобранитеља признавали су Павловићеве заслуге, али је и по њиховом доласку на власт штампа у Кнежевини Србији често злонамерно и нетачно писала о Теодору Павловићу.

ТЕОДОР ПАВЛОВИЋ - живот и рад (II)

Теодор Павловић је допринео оснивању библиотеке и музеја

Увећано чланство је исказало потребу за већим бројем књига. Матица је своју до тада 'неформалну' библиотеку (из 1826.) пренела у Текелијанум 1838. године и допунила књигама дародаваца. Први дародавци били су Сава Текелија и Теодор Павловић. Та година се води као година када је основана Библиотека Матице српске. Сава Текелија је на седници Матице одржаној 8. VIII 1838. г. изабран за њеног доживотног председника. После Текелијине смрти 21. септембра 1841. године, његова приватна библиотека коју је он завештао Матици, пренета је из Арада у Текелијанум и припојена Матичиној. Тада је библиотека Матице постала највећа збирка књига код Срба. После Текелијине смрти епископ будимски, Платон Атанацковић, је постао нови председник Матице. И он је Матици поклонио своју велику приватну библиотеку која је бројала 787 књига. Са тако великим фондом књига, Матица је 26. августа 1838. године прогласила своју библиотеку за Јавну књижницу и од тада су књиге из њене библиотеке постале доступне и спољним члановима.

Теодор Павловић има заслуга и за стварање Музеја Матице српске. Он је 1847. године покренуо акцију прикупљања предмета музејске вредности. Дародавци су поклањали старе рукописе, стари новац, уметничке слике и бисте у нови Музеум који се у почетку звао Српска народна збирка. У Матици се формирала збирка вредних експоната која ће временом постати ризница српске културе.

Двадесет пет година после оснивања Текелијанума у Пешти, када се Матица преселила у Нови Сад, пренела је поред музеја и огромне библиотеке и богате стипендијске фондове из којих се даље ширила њена културно-просветна и издавачка делатност. Велика заслуга за постојање ових фондова припадала је управо Теодору Павловићу, који је у Матицу увео институцију донаторства и укључио велике добротворе у чланство, чиме је помогао да се поставе здрави економски темељи модерне Матице српске - институције која ће постати ослонац српске културе, издаваштва и научног развоја целокупног српског народа.

Сербски Летопис

Teodor Pavlović je uredjivao Serbski Letopis За српски народ у Будиму и Пешти читав XVIII век представљао је време незадрживог економског, културног и друштвеног успона. Једино је строга цензура српских књига и рукописа (уведена 1808. године) успоравала напредак у области развоја српске књижевности и просвете. Почетком XIX века указала се потреба за издавањем новина и листова на српском језику. Два професора чувене Новосадске гимназије, Павле Шафарик (Pavel Jozef Šafarík) и Георгије Магарашевић, покрећу 1824. године свој лист Сербске летописи (овако се звао само први број где су постојале и одређене језичке недоумице око назива). Уређивали су га у Новом саду а штампали у Будиму. Због слабог интересовања, Георгије Магарашевић је био приморан да упути 'апел родољубивом грађанству' за подршку Летопису како би он наставио да излази.

Летопис је упао у материјалне проблеме јер су трошкови издавања били велики а број читалаца мали. Дошло је и до неслагања између уредника Магарашевића и његовог главног сарадника Павла Шафарика око концепције Летописа, где је Шафарик предлагао да Летопис има изражен научни карактер а Магарашевић се са том замисли није слагао. На самом почетку излажења Летописа јавили су се и први сукоби поборника дотадашњег начина писања са присталицама реформе српског језика и правописа коју је предлагао Вук Стефановић Караџић. Георгије Магарашевић се јавно оградио од револуционарних књижевних ставова Вука Караџића али је до тог тренутка већ навукао на себе гнев митрополита Стратимировића, који је затражио од власти да се Летопис забрани. Нагомилани проблеми претили су гашењем листа.

На сву срећу, криза је довела до тога да се прошири круг пештанских Срба који су се одазвали апелу Магарашевића да помогну излажење Летописа. Са циљем оснивања књижевног друштва које ће водити бригу око издавања Сербског Летописа, одржана је 24. јануара 1826. године прва заједничка седница угледних Срба, углавном богатих трговаца из Пеште, који су желели финансијски да помогну излажење Летописа. На другој седници одржаној 31. јануара 1826. године, основан је фонд удружења, а на трећој седници одржаној 2. фебруара 1826. године усвојен је статут удружења. Према том статуту, удружење се од тада зове МАТИЦА, чији је основни задатак да негује књижевност и шири просвету у српском народу. За датум оснивања Матице узет је 27. јануар 1826. године и Летопис је наставио да излази. После смрти Георгија Магарашевића 1830. године, за новог уредника Летописа изабран је др Јован Хаџић, доктор правних наука и директор гимназије у Новом Саду, један од оснивача и први изабрани председник Матице. Јован Хаџић је живео у Новом Саду где је и уређивао Летопис. Пошто је Летопис штампан у Пешти где му је било уредништво, појавили су се технички проблеми код транспорта материјала из једног града у други.

Указала се потреба да се уређивање Летописа пребаци у Пешту и повери некоме ко је из тог града. Донета је одлука да се уређивање Летописа понуди Теодору Павловићу који је у то време био пештански адвокат и који се у Летопису појављивао као успешан сарадник у превођењу са немачког језика књижевних дела Шилера, Волтера и других писаца. Теодор Павловић се повремено појављивао у Сербском Летопису са својим прилозима. Матица га је значајније запазила 1829. године, када је издао свој превод са немачког 'Виландове симпатије' од барона Адолфа Книгеа и 1831. године, када је превео дело 'О опхођењу са људима' од истог аутора. Матица је 1832. г. понудила место уредника Летописа Теодору Павловићу који је ту понуду прихватио и том приликом изјавио:

'Ако у делању овом и најмању ползу роду свом принесем, цељ свију жеља мојих на овоме свету биће достигнута.'

Уредништво је преузео од другог броја Летописа за 1832. годину и на месту уредника је остао све до 1841. године када је уредништво Летописа предао др Јовану Суботићу, уредивши до тога дана укупно 27 бројева Летописа. Недуго потом, изабрали су га и за секретара Матице, о чему Лазар Мечкић у својој књизи 'Теодор Павловић - Живот и дело', (страна 35) пише о томе:

'Убрзо је изабран и за секретара Матице, у којој је видео највећу народну светињу и био је спреман да за њен просперитет на културном просвећивању српског народа поднесе највеће жртве. Својим доласком у Матицу настојао је да прошири њене дотадашње оквире и циљеве. Сматрао је да Матица треба да буде лучоноша српске културе у књижевности, музици, уметности, позоришту, школству и свему што ће допринети напретку српског народа.'

Летопис је штампан старим правописом све до пресељења Матице у Нови Сад. Тада је прихваћен нови српски правопис а 1873. године име Летописа је промењено у Летопис Матице српске. Данас Летопис Матице српске представља најстарији српски часопис који још увек излази.

Теодор Павловић покреће Сербски народни лист

Teodor Pavlović je izdavao Serbski narodni list Забраном рада Матице обустављено је и излажење њеног Летописа. Упоредо са борбом за поновни рад Матице, Теодор Павловић је желећи да попуни празнину у издавачкој делатности на српском језику, кренуо у издавање сопствених новина, које је назвао Сербски народни лист. Дозволу за издавање је добио врло тешко и после неколико месеци чекања, уз услов да у садржају свог листа не дотиче политичке теме. Први број Павловићевог листа појавио се 13. јула 1835. године. Издавање врло јефтиних листова, намењених широким народним масама, био је тренд у Европи тога времена. Свега три године раније, марта 1832. године, у Лондону је изашао први лист тога типа - Пени Магазин (Penny Magazin), који је био изузетно јефтин и намењен најширим читалачким круговима. Године 1833. такви листови се појављују и у Француској, а у Аустрији (у Лајпцигу) почиње да излази Пфенинг Магазин (Pfenning Magazin). Очигледно да је Теодор Павловић био у току актуелних културних дешавања у Европи и желео да српски народ ни мало не заостаје за осталим европским народима. Без посебног програма, свој лист је самостално уређивао и углавном објављивао материјал преузет из сличних европских листова (што је била честа пракса у то време). То је била прва фаза излажења Сербског народног листа у којој су са мађарским листом Филертар (Fillertar) размењивани чланци најчешће из природних наука.

У то време у Пешти (где је лист излазио) још увек није постојала радионица за израду калупа за новинске илустрације. Због тога је Павловић морао калупе да наручује у Лајпцигу, одакле су они путовали по 3-4 недеље. Достављање листова читаоцима је такође било скупо и проблематично а у удаљеним деловима монархије и са закашњењем од неколико недеља. Велики проблеми око издавања и дистрибуције листа као и слаб одзив читалаца, довели су Теодора Павловића у финансијске тешкоће. Неки пријатељи су га унапред упозоравали на могући неуспех. Тако је на пример Сава Текелија, чим је чуо да Теодор Павловић намерава да издаје сопствени лист, упозорио Павловића да ће због тога 'у глиб запасти', што се заиста и десило децембра 1835. године, када је Павловић морао да обустави издавање свог Себског народног листа. Павловићев лист је имао просветитељску и образовну улогу за српску читалачку публику, а његове основне карактеристике у првој години излажења биле су: пансловенски карактер и богатство илустрација по којима се истицао.

Од издавања једног оваквог листа Теодор Павловић ипак није одустао и 13. јануара 1837. године поново је покренуо свој Сербски народни лист. У тој другој фази излажења листа услови за рад су били далеко бољи, јер је око себе Теодор Павловић окупио велики број сарадника захваљујући којима се Сербски народни лист од јефтиног магазина трансформисао у прави књижевни часопис. Уместо преузетих текстова објављивао је чланке о актуелним догађајима из области културног живота а ту су били и прилози из географије, историје и биографски чланци из живота познатих личности. Поред обогаћене садржине, листу је повећан и обим а спољашњи изглед побољшан. Упркос проблему са малим бројем претплатника, Павловићев Сербски народни лист је излазио редовно једном недељно све до маја 1848. године и на тај начин допринео стварању широке српске читалачке публике. Свој Сербски народни лист Теодор Павловић је касније посматрао само као додатак Сербских народних новина.