Порекло фамилија Баштованов и Попов 'Канин' из Карлова

Порекло фамилије Баштованов

На прво присуство фамилије Баштованов наилазимо негде крајем XVIII века, када се у Карлову појављује удовица Марија од које води порекло читава данашња фамилија Баштованов. Претпоставља се да је Марија после смрти свога мужа са децом дошла у Карлово у потрази за послом. О пореклу Марије и њеног супруга нема других података осим разних претпоставки које су везане за историјски период у којем се они појављују. Њен долазак у Карлово се десио у време Немачко - Француских ратова у којима су многе жене остале без мужева који су или погинули у рату, или се нису враћали са ратишта из других разлога, најчешће због тога што су били рањени и постали инвалиди. Као такви су остајали да заувек живе у удаљеној, туђој земљи, оснивајући нове породице. Једна од претпоставки јесте да је и Маријин супруг имао сличну судбину и да је од њега научила вештину баштованства какву до тога времена нико у Карлову чини се - није познавао. Успешност у баштованству постала је Маријина главна карактеристика на основу које је (вероватно) добила и ново презиме. Иако то данас, кад су Карловчани веома успешни пољопривредници, звучи готово невероватно, мора се знати да становници Карлова у то време нису били много искусни у баштованству. Чињеница је да су они били бивши граничари којима је основно занимање био војнички позив и ратовање, а пољопривредом су се у то време бавили тек узгред, од оснивања привилегованог Великокикиндског диштрикта (на немачком 'distrikt' значи 'округ') када им је Хабсбуршка монархија доделила земљу и прогласила их за слободне сељаке. Друго што треба знати јесте опет занимљива, и можда мало позната чињеница, да је крајолик Баната тога времена изгледао сасвим другачије него данас: Све до средине XIX века, када је започета регулација тока реке Тисе, изградња насипа и мреже канала - подручје је било пуно непрегледних ритова обраслих трском и непроходних терена којима су се протезале велике мочваре. Кроз ове пустаре пролазили су велики насипи ширине и двадесетак метара на којима су се налазили летњи путеви који су повезивали насеља. Обрадива земља је у сушним годинама давала невелик, али ипак какав-такав род, али у кишним годинама је бивала потпуно поплављена и род би тада изостао. Вероватно још из тих времена потичу локалне народне изреке које и данас у јако кишним годинама можете чути код пољопривредника у Карлову: 'Нит' у киши - рода, нит' у суши - глади' и друга: 'Из ватре сам хлеба јео - икад, а из воде - никад!' У то време и у таквим условима, није се ни могло поседовати неко велико знање о повртарству. Доказано је да су ова знања стигла из удаљених делова Европе, заједно са шпанским и француским насељеницима (често - ратним заробљеницима) чије се малобројне колоније до данас овде нису одржале, али их је у то време било неколико у овим пределима. Марија је поседовала овакво знање и била је у баштованству веома успешна, због чега је ускоро постала и поштована у селу. Вероватно је несебично помагала и другима, чим су је сви у Карлову 'од милоште' звали баба Марија, а после њене смрти дуго су њене наследнике, Баштованове, звали и 'баба Маријини'...

О презиману Баштованов

Иако је јасно због чега је добила баш овакво презиме, поставља се питање: због чега је уопште Марија узела потпуно ново презиме? Можда је њено старо презиме било много другачије и 'необично' за Карлово оног времена? Карлово је било српско село у Великокикиндском диштрикту са свим привилегијама које су имала и остала насеља у том округу. Привилегије нису биле мале, и то је могао бити мотив да се неко досели у село диштрикта. Али сигурно да није било лако настанити се и бити прихваћен у таквом селу, и можда ту треба тражити разлоге због којих је Марија одлучила да узме ново презиме... Оно што је потпуно сигурно, јер се преноси са генерације на генерацију у фамилији Баштованов, јесте чињеница да су први кумови Баштованових били из Карловачке фамилије Цуцић. У то доба фамилија Цуцућ дала је неколико свештеника, и логично делује претпоставка да прво кумство Баштованових потиче од догађаја када је неко од тих свештеника крстио Марију и дао јој ново презиме... У сваком случају, у нашој фамилији се о овом кумству и данас прича, а цела фамилија Баштованов слави крсну славу Св. Јована Крститеља која је слава и фамилије Цуцић. Ово кумство се у времену због нечега није одржало. Старе црквене књиге у којима је можда постојао одговор - изгореле су у пожару средином XIX века. Читава прича остала је само у домену претпоставки и без икаквих материјалних доказа у виду писаних докумената. Изнео сам чињенице које су познате и претпоставке које потичу од људи са којима сам разговарао а који су у потрази за пореклом Карловачких и Беодранских фамилија имали приступа црквеним књигама и архивима од Новог Сада до Будимпеште. Иако ми је јасно да нисам разрешио неке дилеме, ипак сам породична предања ставио на папир и на тај начин макар поставио 'коцкице' од којих ће можда неко из наредних генерација Баштованових, уз пронађене писане доказе, успети да сложи читав мозаик... А до тада, остављам причу о баба Марији да се преноси са генерације на генерацију моје породице и да остане оно што је одувек била: само једна породична легенда...

Одлазак за Америку

Мој прадеда, Милан Баштованов, био је међу исељеницима који су почетком XX века отишли у Америку у потрази за бољим животом. У тренутку одласка био је ожењен са Селеном Баштованов (рођ. Михајловић), која је била пореклом из једног малог села у Војводини које се данас зове Војвода Степа, и са којом је имао троје деце. Прво дете, кћи Марија Баштованов родила им се 1906. године, старији син Ђурица Баштованов родио се 1908. године, а најмлађе дете, син Драгољуб Баштованов (мој деда) родио се 1910. године. Прадеда Милан је напустио кућу свога оца и купио сопствену у коју су се он и Селена уселили. У жељи да што пре врати уложени новац и докупи још мало земље, Милан 1911. године одлази на рад у Америку. Радио је око годину дана негде на источној обали Сједињених Држава када му је стигло писмо из Карлова. У писму га родбина обавештава да је Селена имала несрећу да је удари крава, да повреду није лечила и да је од компликација повреде - преминула. Милан се одмах враћа из Америке забринут за своју децу, јер пут из Америке тада траје око 3 седмице... Ипак, док је он био у повратку из Америке о његовој деци се бринула целокупна родбина Баштованових, тако да је он своје троје деце затекао живе и здраве. Милан је касније причао о свом животу у Америци и описивао почетке економске кризе која је тада потресала тај континент. Вредно је радио и уштедео нешто новца али је онда остао без посла као и многи радници у индустријским областима. Тих година су били у току колосални радови на прокопавању Панамског канала и ко је хтео, могао је да се пријави за овај тежак и опасан физички посао. Милан није имао избора и како је причао - пријавио се и већ потписао 'контракт' за тај посао. Само је чекао датум за полазак у Панаму када је добио писмо о погибији Селене. После свог повратка у Европу више није одлазио у Америку јер је морао да се потпуно посвети подизању деце. Да је стигао у Панаму на копање канала, Миланова судбина би била неизвесна, као што је остала неизвесна судбина огромног броја радника који су тамо радили - јер се касније показало да су радници на копању тог канала свакодневно гинули а да их је болест маларија напросто десетковала, због чега се многима који су тамо отишли изгубио сваки траг...

Мој деда, Драгољуб Баштованов (1910-1983), Миланов млађи син, прво је завршио основно образовање, затим трогодишњу столарску занатску школу после које је пар година радио као 'калфа' у неколико мајсторских столарских радионица, након чега је дибио и Мајсторски сертификат. Мајсторске дипломе су тада биле веома цењене и омогућавале су отварање сопствених радионица, што је деда Драга и учинио. Сећам се да сам као мали волео да гледам ту лепо украшену, али већ пожутелу и избледелу од сунца, мајсторску диплому коју је деда држао урамљену на зиду своје столарске радионице. Деда се оженио и са својом женом Јеленом Баштованов (рођ. Бербаков) имао троје деце: прво дете, кћи Селена Баштованов, родила се 1934. године, старији син Милан Баштованов, родио се 1937. године и млађи син Душан Баштованов (мој отац) родио се 1942. године. Своју породицу деда Драга је издржавао поштено радећи као столар. Његова деца су завршила школе: млађи син Душан је постао машински инжењер, кћерка Селена је постала просветни радник - учитељица, а старији син Милан - познати мајстор у сеоској земљорадничкој задрузи. Деда је волео и врло успешно обављао свој столарски занат, о чему сведоче многобројне столице и столови, врата и прозори и разна друга столарија коју је деда Драга направио а које и данас добро служе у многим кућама у Милошеву. Интересантно је поменути да је од дрвета правио и обућу, неку врсту сандала од дрвета која се у народу популарно зове 'кломфе'. Оваква обућа је за време Другог светског рата била веома тражена јер је била издржљива и трајна а до нове кожне обуће тада није било лако доћи. И поред обимног столарског посла, деда Драга је водио изузетно активан друштвени живот: био је ватрогасац у Ватрогасном друштву у Карлову и члан глумачке позоришне групе која је давала позоришне представе. Активно је радио на стварању фудбалског клуба 'Војводина' из данашњег Новог Милошева, због чега га сматрају једним од оснивача овог спортског клуба (чији је касније био доживотни почасни члан). Због своје велике активности и животне енергије добио је надимак 'Апаш'...

Драгољубов млађи син, Душан Баштованов, (мој отац) поред основног и средњег образовања завршио је и Вишу машинску школу и стекао диплому машинског инжењера. Оженио се са Надом (рођ. Попов) и године 1964. родио им се син јединац - Бранислав Баштованов (аутор овог сајта). Душан је морао (исто као некада његов деда Милан) да напусти родну кућу када се његов старији брат оженио. Тада је морао са својом женом и тек рођеним сином да потражи нови дом и да почне све 'од нуле'. Радио је као машински инжењер у фабрици ИМТ ФОП Нови Бечеј на радном месту техничког директора. Један део свог радног века провео је и у ливници из Кикинде као шеф одржавања погона Ливац. Бавио се и пољопривредом а 2006. године је остварио услове за одлазак у пензију. Био је активан у Ловачком удружењу Новог Милошева. Ту је био дугогодишњи председник. Почетком деведесетих година XX века, после првих демократских промена у нашем месту, обављао је дужност председника Месне заједнице Ново Милошево.

Фамилија Баштованов се до данас није много раширила, али се на породичном стаблу током времена развило неколико различитих грана, од којих је већина остала да живи у Карлову ('Апашови', 'Цицкови', 'Кикељини' и 'Румунови'). Неки су се одселили у оближњи град Кикинду, тако да Баштованових данас има и у том граду (био је познат чувени кикиндски апотекар - Светозар Баштованов 'Цуца', фудбалер ФК Кикинде Милован Баштованов...). Негде око 1900. године један од предака се из Карлова одселио за Београд. По свој прилици, Баштованови који данас живе у Сједињеним Америчким Државама потичу управо од њега. О Баштовановима у Америци на жалост немам ближих података мада имам велику жељу да са њима ступим у контакт и да их упознам...

Порекло фамилије Попов са надимком 'Канин'

У наставку овог текста, осврнућу се и на фамилију моје мајке, Наде Баштованов (рођ. Попов), кћерке Ђуре Поповог и Ружице Попов (рођ. Томашев). Фамилија Попов данас је једна од најбројнијих Карловачких фамилија и у себи садржи многе фамилијарне 'гране' ('Зецови', 'Шошкини', 'Шеприни', 'Пелцерови', 'Икелини', 'Канини' итд.). Славе Св. Игњатију и припадају фамилијама које су основале насеље Карлово. Све од њиховог досељавања 1751. године, када је Карлово као насеље основано па до данас, развој ове фамилије може се пратити у континуитету из генерације у генерацију, захваљујући генеолошком стаблу Попових на којем су уписивани сви мушки потомци. Негде почетком деведесетих година сазнао сам за тај документ и успео да преко свог деде Ђуре Поповог дођем до њега. Радило се о документу великих димензија (око 1.5м х 1.5м) на тврдом пергамент-папиру пожутелом од времена и умотаном у ролну. Када сам размотао ролну, указало се огромно дрво осликано браон бојом чије гране су се рашириле преко целе површине папира. Било је то породично стабло Карловачке фамилије Попов са уписаним свим мушким потомцима почевши од оснивања Карлова 1751. године, па све до 1951. године, када је задњи пут ажуриран овај документ. На стаблу тог дрвета је (негде око средине) било написано 'да се 1751. године из Аде' (место у Бачкој, са друге стране реке Тисе у односу на Карлово) у Карлово доселила 'удова снаја са своја три сина'. Одатле у вис полазе три основне и најдебље гране на којима су уписана њихова имена. Даље се те три гране шире и гранају формирајући крошњу са огромним бројем грана и гранчица, прегледно и пажљиво осликаних, да би се јасно видело свако име. Мноштво грана прекривало је читав документ, а изнад сваке се налазило ћириличним писмом и писаним словима исписано по једно мушко име. На фамилијарној грани 'Каниних' последње су биле дописане гране са именима мог деде Ђуре и деда-стрица Драгутина. Кренуо сам од дединог имена 'према доле' низ стабло и дошао до имена Андрије Поповог (јединог са тим именом у целој фамилији Попов последњих година XVIII века). У својој књизи Великокикиндски диштрикт, Васа Стајић износи податак да је Андрија Попов од 1797. до 1799. године био један од сеоских поглавара у Карлову, односно да је био касир. Вођење сеоске благајне је посао од велике одговорности и значаја и ја могу само да претпоставим да је Андрија Попов због тога морао бити образован и поштен човек. Негде у горњем углу овог документа, исписан другачијим рукописом и црним тушем, налазио се потпис онога који је на тај документ почетком педесетих година XX века дописао последње измене. Одлучио сам да себи направим копију овог документа и набавио провидни 'паус' папир довољне величине да потпуно прекрије документ. Причврстио сам паус преко насликаног породичног дрвета и полако, графитном оловком, прецртавао стабло. Требало ми је много времена док нисам успео да прецртам све што се налазило на оригиналном документу који је потом враћен власнику.

Тако сам дошао до још једног значајног документа из породичне историје Попових. У то време сам већ прикупио велики број писаних докумената о овој фамилији. Највећи број докумената пронашао сам у једном коферу на тавану дедине куће. Тамо су биле признанице, уговори, тестаменти, писма, рачуни - све је чувано од XIX века на овамо. Многи документи из XIX века били су исписани украсним писмом, пером и тушем, често на мађарском језику. Читајући ове документе, из тих давних времена помаљали су се називи који се више не користе и презимена неких Карловачких фамилија које су се одавно угасиле. Већина ових докумената била је брижљиво одложена и сачувана јер је у датом тренутку имала значај за породицу Попов. У тестаментима се на пример, прецизно и недвосмислено, уз побројану имовину прецизно наводе имена свих наследника и датуми њиховог рођења. Истражујући тај материјал дошао сам до занимљивог податка да је мој чукун-деда, Недељко Попов 'Канин', рођен 1864. године у Карлову, у ствари имао право име - Миливој Попов. Сви су га звали Недељко (тако ми га је и деда одувек помињао) а његово право име није кориштено. У једном званичном документу пронашао сам место на којем се јасно каже: 'Миливој Попов, прозвани Недељко...'. Очигледно да је имао два имена... Тек недавно сам сазнао и некакво објашњење за ово: У то време није било лекова као данас, због чега је смртност одојчади била честа несрећа. Због тога су (најчешће мушкој) деци још у колевкама додељивали и друго име, које их је штитило и чувало од зла, верујући да ће се зло збунити и 'отићи на оног другог' и да ће дотични тако избећи некакву лошу судбину...Занимљив је и један документ у којем се моја два далека претка - један из фамилије Попов а други из фамилије Баштованов - појављују заједно у једном тексту с краја XIX века. У дну тог документа налазе се потписи три сведока који су били присутни приликом прављења неког уговора. Радило се о купопродајном уговору за неки посао мог чукун-деда Недељка (Миливоја) Поповог а као сведок при томе се појављује предак са очеве стране, Александар Баштованов. У фамилији Баштованов се прича да је имала неког ко је крајем XIX века био полицајац у Карлову. Документ који сам пронашао је потврдио ту причу а испред мене је стајао својеручни потпис поменутог претка који се на уговору потписао као сведок. Потпис је био исписан ћириличним писмом. Крупним и јасним писаним словима је писало: Шандор Баштованов. То је било време када су се званично морале користити помађарене верзије српских имена (изгледа да није било прецизирано да се не сме користити ћирилица па су се људи довијали...). Потпис мог чукун-деда Миливоја Поповог на истом документу је гласио као: Nedelyko Pоpov и био је исписан писаним словима и латиничним писмом. Документа која сам затекао у коферу на дедином тавану представљају на жалост, само остататке од велике породичне архиве 'Каниних' која је ту некада постојала. То ми је потврдила моја баба, Ружица Попов (рођ. Томашев, пореклом из Кикинде), која ми је испричала да је велики број докумената са тавана она лично морала да спали у најтежим тренуцима свог живота. Наиме, када су послератне (Други светски рат) 'народне' власти конфисковале сву покретну и непокретну имовину и њеног мужа (Ђуру Поповог) послале на 'изградњу Новог Београда', она је остала сама са њихове две мале кћерке. Била је зима а 'народне' власти су им тако 'почистиле' кућу да није имала са чиме ватру да потпали. Тада је документе са тавана користила за потпалу пећи како би у хладним зимским данима она и њене кћери могле да се огреју...

Ослобођење Карлова, кумство 'Каниних' са 'Бригадиром' Драгутином Ристићем