КАРЛОВО (Karlovo)

Како је настало село Карлово, кратак историјат, грб Карлова

Једно од два насеља која чине Ново Милошево (www.novomilosevo.org.rs) зове се Карлово (Karlovo). Име је добило по краљу Карлу III, под тим именом је настало и постојало све до краја Првог светског рата. Тада је у част чувеног 'бригадира', пуковника Драгутина Ристића, село променило име у Драгутиново и тај назив је носило до краја Другог светског рата и формирања села Ново Милошево.

'Карлово, односно Драгутиново, као данашње насеље помиње се тек 1740. године, а дванаест година касније знатно се увећало насељавањем Срба, бивших граничара са развојачене границе између Аустрије и Турске на Тиси и Моришу. Мањи број граничарских породица, доселивши се из Аде у Бачкој, насељава утрину (пашњак) северно од Беодре. Овде они настављају са војничким животом, јер су 'Оберкапетан Гаврило Новковић и вицеоберкапетан Лазар Поповић склопили споразум са надлежним војним властима у Бечу о дужностима, обавезама и правима граничара пресељених у Банат.' У то време и под оваквим условима живота Карловчани су, као и остали граничари у Банату, били обавезни да у мирно време врше службу у 'кордону' (у месту), а у току рата војну службу у земљи и ван ње. За време ратовања или војевања њихове породице се ослобађају пореза, док се породицама погинулих додељује помоћ.' [Др Ђорђе Поповић, Срби у Војводини, Нови Сад, 1959, страна 132.]

'Демилитаризацијом граничара, која је успешно и брзо спровођена, дошло је до постепеног 'смиривања' и прилагођавања и карловачког становништва. Војнички дух граничара постепено се губио привикавајући се на цивилни, сељачки живот, посао и односе. Тако се постепено Банатска милиција претварала у провинцијал.'
[Др Ђорђе Поповић, Срби у Војводини, Нови Сад, 1959, страна 134.]

'Године 1774. на основу привилегије издате од стране Марије Терезије, основан је Великокикиндски крунски диштрикт. У његов састав ушла су бивша граничарска села, односно становници тих села који се нису иселили у војну границу. Међу њима и Карлово, чије се становништво углавном задржало у месту.'
[Др Ђорђе Поповић, Срби у Војводини, Нови Сад, 1959, страна 135.]

'Привилегије у оквиру Великокикиндског диштрикта двоструко су утицале на Карловчане: Са једне стране, олакшавале су им прилагођавање новом начину живота и рада, чиме је подстакнута демилитаризација бивших војника, а са друге, услед индивидуализације појединих привилегија, поготову због војничких и ратних заслуга, подстицале на социјално-економску диференцијацију међу породицама, тако да је мањи број знатније већ ојачао претворивши се у 'сесијаше', односно поседнике од 24 - 48 јутара оранице и 8 - 16 јутара друге земље, углавном пашњака.' [Др Ђорђе Поповић, Срби у Војводини, Нови Сад, 1959, страна 200.]

'Из непотпуних података може се сагледати развитак Карловачког становништва: 1777. године било је 100 домова, у сваком су живела по 2 до 3 брачна пара са децом. Према попису из 1777. године, Карлово има 580 становника; 1781. до 1786. највећи кућни број је 117, домаћинстава је било 149; године 1821. у Карлову су 282 дома са 2090 становника (православни); 1825. године у њему је 386 домова и 2815 становника; из података Великокикиндског диштрикта, 1863. године Карлово је имало 3694 становника; и најзад, према званичним подацима из 1911. ово село има 5555 становника, од тога 5373 српске и 182 мађарске и друге народности; године 1921. сада већ Драгутиново има 1156 домаћинстава и 5602 становника.'
[Миливој Попов, Јединствени у борби, Нови Сад, 1977, фуснота на страни 12.]

Карлово у XVIII веку

'Од 1797. до 1799. г. сеоски поглавари били су Павао Вујић, Ђура Бешлин, Воја Мирков, Стеван Павлов и Васа Попов (плата им је била 55 форинти годишње). Касир је АНДРИЈА ПОПОВ а бележници Моја Станисављев и Симеон Молеров. Од 1802./1803. године Карлово има поглаварство са бировом Татаром Весковим и бележником Симеоном Мажићем.' [Васа Стајић, Великокикиндски диштрикт, Н. Сад, 1950, стр. 298, 399.]

'Занатство није било развијено судећи по броју занатлија (и трговаца), којих је било просечно од 10 до 15. Тако је 1792./1793. године било две крчме и једна месара. Тек 1862. године број занатлија и трговаца се увећава и до 25, од којих су: 6 ковача, столар, колар, чизмар и берберин, затим 11 трговаца и један сапунџија.'
[Васа Стајић, Великокикиндски диштрикт, Нови Сад, 1950, стране 244. - 247.]

'За све време привилегованог положаја у Карлову је било по два учитеља. Прва основна школа помиње се 1758. године 'код шанца', а од 1774. године потичу први подаци о ученицима којих је тада било 243 (170 мушког и 73 женског пола). Новоподигнута школа освећена је 29. јула 1822. године. У 1826. години учитељи су Димитрије Цуцић за први и Василије Филиповић за други разред. Те године било је дорасло за школу (од 6 и 7 односно 12 година) 153 детета, а у школу је пошло свега 69 (51 дечак и 18 девојчица).' [Васа Стајић, Великокикиндски диштрикт, Нови Сад, 1950, стране: 268, 274, 275, 276.]

Карлово у XIX веку

'У овом периоду живео је и развијао своју плодну делатност на пољу културе и просвећивања ТЕОДОР ПАВЛОВИЋ рођен у Карлову 1804 године...Отац Теодоров, Павле Павловић, био је занатлија - чизмар и имао више деце. Теодора је школовао и дао на велике школе због његове испољене интелигенције и воље за знањем и учењем. Рано детињство Теодор је провео у родном месту, а касније, све до смрти, био је само гост своје породице и мештана. Умро је као добро познати публициста, правник...Сахрањен је у Карлову 1854. године у црквеној порти. Мештани су му подигли мермерни споменик 1888. године као 'неумрлом Србину, списатељу родољубивих новина и уредника Летописа Матице српске и тајнику Друштва сербске славесности.' [Миливој Попов, Јединствени у борби, Нови Сад, 1977, страна 14.]

Подизање храма Св. Архангела Гаврила у Карлову

Од свог настанка средином XVIII века, насеље Карлово се развијало од насеља Беодра према северу. Тек у новије време, постепеним насељавањем и бројчаним ширењем становништва, изграђен је и део насеља 'преко' садашње главне улице. Село је у време настанка имало само два реда кућа и једну улицу која се протезала од Беодре на север, до места где се данас налази храм Св. Архангела Гаврила. Одмах по оснивању насеља, Карловчани су у центру најстаријег дела села (тзв. 'Плевна') изградили себи храм Св. Архангела Михаила. Овај мали храм помиње се у списима начињеним приликом 'визитације' Темишварске епархије 1758. године. Био је озидан 'черпићем', покривен трском и са торњем од дрвене 'шиндре'. Прича се да у самом почетку овај храм није имао звона, већ су верници позивани на молитву великом 'клепетушом' коју су Карловчани купили од 'ишпана' на Карачоњијевом спахилуку.

Привилеговани положај у оквиру Великокикиндског диштрикта донео је убрзани развој и значајан пораст броја становника на прелазу из XVIII у XIX век. Карловчани су одлучили да се проширење и изградња села обави на основу новог урбанистичког плана. Двадесетих година XIX века основан је нови сеоски трг са локацијом за подизање новог храма а свако домаћинство у Карлову је одлучило да учествује у изградњи. Мукотрпно зарађени новац од пољопривреде мештани су издвајали за подизање свог новог храма. Због неродних година које су баш тада уследиле (којих је у то време и иначе било много више него данас) дошло је до недостатка новца за довршење радова. Све до тог тренутка изградња је успешно одмицала и до јесени 1835. године храм је био озидан. Међутим, на почетку радова у пролеће 1836. године, постало је изгледно да за завршетак свог грандиозног подухвата Карловчани морају затражити финансијску помоћ.

Обраћају се Теодору Павловићу који се у то време као секретар Матице борио за добијање дозволе за њен поновни рад (власти су је забраниле 12. фебруара 1835. године). Павловић се одазвао апелу својих Карловчана и писмом (10. маја 1836. године) обратио Сави Текелији, свом пријатељу и колеги по струци. Текелију је упознао и са њим се спријатељио још по свом доласку у Пешту, док је радио као приправник у адвокатској канцеларији Михајла Витковића. Сава Текелија је био племић из Арада и у то време један од најбогатијих и најутицајнијих Срба уопште. Сава Текелија је помагао Србима где год је могао а пре оснивања Текелијанума у свом Араду је давао новчане стипендије сиромашним српским студентима. У писму упућеном Текелији Теодор Павловић објашњава колико је велик грађевински подухват у Карлову и од каквог је значаја да Срби подигну један такав храм и износи своју бојазан да без хитне финансијске помоћи мештани Карлова морају одложити градњу до јесени. Уверава Текелију да Карловчани имају довољно засејане земље и да на јесен исте године, чим добију новац од усева, могу вратити евентуални зајам. Нема писаних потврда да ли је дошло до овог зајма али се зна да није било застоја у изградњи храма и да су сви радови на време и успешно окончани. Тако су своју племениту замисао Карловчани остварили и подигли себи - али и нама, њиховим потомцима - монументални храм, који је свечано освећен 1842. године. Следећи посао који је требало урадити (што ће трајати пар наредних деценија) било је уређење унутрашњости храма: израда иконостаса и осликавање зидова фрескама.

Некако у то време велики српски сликар Ђура Јакшић је студирао сликарство. Врло рано (1848.) је започео своје студије на Уметничкој академији у Пешти али је због избијања револуције морао да напусти тај град. У априлу 1849. вратио се у свој родни Банат, у Велики Бечкерек (данашњи Зрењанин) где је наставио да изучава сликарство код великог сликара Константина Данила (1803-1873). Неколико година касније (1852.) одлази у Беч да би наставио своје студије сликарства. У Бечу је насликао иконе које се и данас налазе у цркви у Српској Црњи. За израду иконостаса цркве у Карлову заинтересовао се и због породичног порекла (Ђурин отац, Дионисије Јакшић, био је родом из Карлова али је као свештеник добио посао у Српској Црњи где се одселио и остао да живи).

Дионисије је често долазио у своје родно Карлово и ту се дружио са Аксентијем Јоановићем (дедом др Ђорђа Јоановића) православним свештеником и парохом Српске православне црквене општине у суседној Беодри. Аксентије је имао сина Харитона који је био приближно Ђуриних година, тако да су се још као деца Ђура Јакшић и Харитон Јоановић упознали и постали добри другари. Харитон Јоановић је касније отишао у Беч и тамо завршио адвокатуру. Остао је да живи у том граду, запослио се као адвокат и убрзо постао управник имања барона Симона (млађег). У Бечу се и оженио и са својом супругом Маријом добио два сина: Симеона Јовановића и ЂОРЂА ЈОАНОВИЋА. Као адвокат и управник имања, Харитон је био човек од положаја и угледа. Примио је Ђуру Јакшића на своје имање и обезбедио му боравак за време његових студија сликарства у Бечу. Тако је поред осталог, и једно другарство из детињства у Карлову и Беодри допринело да Ђура Јакшић изучи сликарство а ми добијемо највећег српског сликара епохе романтизма.

У Карлову је била у току лицитација за израду иконостаса у тек подигнутом храму Св. Архангела Гаврила и међу сликарима заинтересованим за тај посао појавио се и Ђура Јакшић. Он је тада поднео на увид своју слику 'Христос подиже из мртвих Јаирову кћер'. Без обзира на Ђурине породичне корене из Карлова, одлучено је да се посао израде иконостаса повери сликару Николи Алексићу. Разлоге вероватно треба тражити у чињеници да је Ђура Јакшић у то време био врло млад сликар а Никола Алексић веома афирмисан уметник у изради иконостаса. Карловчани су тада очигледно желели (и били у могућности) да добију најбољег могућег уметника. У сваком случају, Никола Алексић је иконостас за храм у Карлову завршио 1855. године и то на толико маестралан начин, да је престона Икона Св. Архангела Гаврила са овог иконостаса касније била излагана и на 'Милинијумској изложби' у Пешти 1896. године. Осликавање унутрашњости храма фрескама поверено је Јозефу Гоингеру, чувеном иконописцу из 'Великог Бечкерека' који је радове завршио 1872. године.

Оснивање библиотеке у Карлову

'Све већи број писмених и просвећених мештана, тешка веза са околним и удаљеним местима, као и недостатак културно-просветног и забавног живота - били су довољан разлог за оснивање месне библиотеке и читаонице. Иницијатори су трговци, занатлије, учитељи и напреднији земљорадници: Омер Попов, трговац, Игњат Конаков, колар, Обрад Попов, земљорадник, Петар Ђукичин, кројач Божа Вујић, земљорадник, учитељ Конић и други. Тако је око 1887. године дошло до оснивања Српске читаонице Карлова, која је добила просторију у Општинској кући, у којој је становао подбележник. Од добровољних прилога купљен је оскудан намештај а од поклона оснивача и других, каснијих чланова - књиге. Од првих дана свог постојања ова установа је претплатник на дневне и недељне листове-новине: Застава, Народне новине и друге.' [Миливој Попов, Јединствени у борби, Нови Сад, 1977, страна 15.]

Ватрогасно друштво у Карлову

'Једна од најстаријих и најважнијих друштвених организација Карлова је Добровољно ватрогасно друштво, основано последње деценије 19-ог века од стране занатлија. Потпомогнуто од општине и под покровитељством општинске власти, оно је брзо јачало и материјално и бројчано с обзиром на развој занатства...Одувек су мештани гледали на ову организацију као на део државне власти и односили се према њој и њеним униформисаним члановима са извесним поштовањем. Све до новијег времена Ватрогасно друштво није било доступно земљорадницима, а нити су они изражавали нарочиту жељу за ступање у његове редове.' [Миливој Попов, Јединствени у борби, Нови Сад, 1977, страна 16.]

Одласци на рад у Америку из Карлова

'У времену од 1906. до 1912. отишло је на рад у САД око 150 мушкараца и око 20 жена. До краја другог Светског рата вратила се половина...Ова емиграција мештана оставила је печат на читаво село: на једној страни, многе породице су остале без хранитеља, жене без мужева, мајке без синова. Због тога је десетак година селом провејавала туга и вапај материјално незбринутих, осиромашених и незаштићених породица. Колико је било патњи, невоља и јада због Америке, колико чежње и вајкања оних који су по њој лутали и гладовали, тражећи посла и утеху! О оваквом стању испеване су и песме. Неке су сачуване до данас:

"Америко, пуна си долара,
Ти од мене направи бећара!
Ја удовац а жена ми жива,
То је свему Америка крива.
Чекај жено још годину дана,
Донећу ти кол'ко 'оћеш мана.
Америко, ала си далеко,
У теби сам, млађан, бољу стеко."

[Миливој Попов, Јединствени у борби, Нови Сад, 1977, стране 20, 21.]

Две промене имена насеља почетком XX века

'У првој деценији XX века, између 1908. и 1910. године, по наређењу Министарства просвете Угарске, називи основних школа на српском језику замењени су мађарским, а име села је промењено у ' Karolyhaza ' (мађаризован је дотадашњи српски назив 'Karlovo', прим. Б.Б.). Овакав поступак револторао је мештане - Србе, јер им је на тај начин повређено толерисано и признато право.' [Миливој Попов, Јединствени у борби, Нови Сад, 1977, страна 22.]

Друга промена назива места уследила је октобра 1918. године, када је пуковник Драгутин Ристић са својом јединицом ослободио Карлово. Неколико дана после ослобођења села, општинске власти у Карлову су донеле одлуку да се селу у част чувеног 'Бригадира', господина пуковника ДРАГУТИНА РИСТИЋА назив промени у 'Драгутиново'. Овај назив села остаће званичан све до краја Другог светског рата, односно до уједињења са насељем Беодра и формирања села Ново Милошево. Назив села 'Драгутиново' и данас је у употреби у Српској православној црквеној општини у овом насељу.