БЕОДРА (Beodra)

Беодра, кратак историјат

Једно од два насеља која чине село Ново Милошево (www.novomilosevo.org.rs) зове се Беодра (Beodra). На овој страници веб сајта www.bastovanov.info можете се укратко упознати историјским развитком овог старог насеља. Beodra је постојала још у средњем веку а носиоци средњовековне традиције овог насеља биле су породице велепоседника - феудалаца које су се као власници насеља смењивале кроз векове. Типични феудално - кметски односи утицали су на етнологију овог насеља и његов историски развој.

'Као насељено место Beodra се први пут помиње 1331. године под именом Белдре (Beldre). У петнаестом веку ово насеље је имало више власника: од 1414. до 1418. године, било је у поседу породице Берексаи Хођмош, уз чије име стоји епитет Белдреи (Beldrei) ; касније од 1434. до 1451. године село је припадало као посед извесном Хемфиеку Белдреију; 1482. године оно је у рукама племићке породице Даци, која је поседовала и нека села у околини Сегедина: Сег (Ség) i Сенеш (Senes) sela. У времену између 1461. и 1482. помињу се два насеља на овом подручју: једно је Белдре-сег (Beldre-Ség), на месту данашњег Карлова, а друго данашња Беодра. Белдре-сег је у рукама велепоседника Миклоша Телегдија, а касније припада његовом брату Михаљу. По писаним подацима Беодра је постојала и у турско време, јер је 1659. године кнез Фридрих Август Саксонски повео своју војску против Турака преко Пеадре ('Peadra' је немачка варијанта за назив насеља Beodra прим. Б.Б.), али је морао тражити други пут јер је околина овог насеља била мочварна.' [Миливој Попов, Јединствени у борби, Нови Сад, 1977, страна 101.]

Беодра ( Beodra ) у XVIII веку

'Уз напред поменута већа насеља, на тадашњој територији атара било је више мањих пустара као што су: Уј-салаш, Керектов-пуста, Аладар-салаш, Шомођ и друга са западне стране села Беодра. Познато је да је на њима живело махом мађарско становништво које је каснијих година насељавало Беодру. Почетком 18. века Beodra је уништена, односно није је било на мапи грофа Мерсија. Од 1740. године Беодру насељавају Срби из Поморишја и Потисја. Они између 1759. и 1781. године подижу своју цркву. Скоро у исто време, после куповине поседа у Беодри од стране грофа Богдана Карачоњија (Karácsonyi Bogdan) за 130.000 форинти, феудалца-племића јермеског порекла, долази до масовнијег насељавања мађарског живља, претежно као пољопривредне радне снаге. Од 1794. године почиње насељавање немачких породица, а у исто време Карачоњи подиже цркву Св. Марије Магдалене и оснива Католичку капеланију. Тада се Беодра помиње као насеље у којем живи 130 српских и мађарских породица.'
[Миливој Попов, Јединствени у борби, Нови Сад, 1977, страна 102.]

'...Што се тиче порекла и времена насељавања беодранског становништва, тешко је навести сигурне и потпуне податке. Према документима и записима становника, за Србе се износи да их је око 1740. године било у Беодри и да је тај живаљ знатно увећан 1756. и 1759. након развојачења Потиско-Поморишке границе. За становништво мађарске националности може се рећи да га је било и пре 1740. године, живело је по бројним пустарама на данашњој територији Беодранског атара, досељено из мађарске, а највише из околине Сегедина. Већи број мађарских породица насељен је почетком 19. века, углавном као радна снага на имању Карачоњија...У ово време основана је Римокатоличка парохија у Беодри, док је данашња Римокатоличка црква зидана између 1838. и 1842. године.' [Миливој Попов, Јединствени у борби, Нови Сад, 1977, страна 103.]

Беодра ( Beodra ) у XIX веку

'У ово време на спахилуку је било стално запослено око 280 мађарских породица и већи број појединаца. Срби су радили код спахије углавном сезонске послове: окопавање, жетва, вршидба, не рачунајући обавезан рад (урбарење) у току године... Међу српским домаћинствима било је више десетина такозваних сесијаша, а мањи број и оних са по 10-20 к.ј. оранице и пашњака. С друге стране, породице мађарске националности знатно су сиромашније. Оне које су поседовале нешто више земље могле су се на прсте избројати. У то време то су: Михаљ Слобода са 110 к.ј., Ференц Нађ са 25 к.ј., Вендел Нађ и Јошка Аради са око 20 к.ј. земље. Свега око десет породица поседовало је између 10 и 15 к.ј. земље, а тридесетак их је имало испод 10 к.ј. Међу беодранским Немцима било је неколико велепоседника: Шен, Рендлајн, Колеб. Овај последњи купио је 1905. године велики посед у близини Тисе. На његовом имању стално је запослено око 50 сиромашних мађарских породица, бироша.' [Миливој Попов, Јединствени у борби, стране 106, 107, 118.]

'Спахија је био изнад свих у селу, па и изнад општинских власти (мисли на локалне власти у насељу Беодра, прим. Б.Б.). Биров (поглавар села), кметови (чланови поглаварства), чиновници и остали општинари покоравали су се његовим наредбама и вољи. Овај феудалац је имао и добро организовану службу управљања имањем, односно селом. Његов најважнији и једини званични саветник, 'pedintor', била је угледна сеоска личност. Заправо, ту дужност је вршило неколико генерација породице Ковачев.'
[Миливој Попов, Јединствени у борби, Н. Сад, 1977, страна 106.]

Оснивање библиотеке у Беодри

'Прва јавна библиотека у Беодри основана је крајем 19. века под називом народна књижница (Nepkönyvtár). Оснивачи су просвећени мештани мађарске и немачке народности: учитељи, занатлије, трговци и општински чиновници. И у оснивању и у току каснијег рада ове установе, највише су се истицали дугогодишњи руководиоци Миклош Форгач и Игнац Рендлајн. У току првог Светског рата књижница скоро и није радила. Књиге и инвентар стајали су на тавану, а када је иза рата основана религиозна организација при Римокатоличкој цркви Католичка акција (Akció Katolika), књиге и остале ствари пренете су у црквене просторије. Nepkönyvtár је у своје време одиграо значајну улогу у Беодри у културном просвећивању и организованом окупљању љубитеља књиге, иако у ужем кругу претежно сеоске интелигенције. Међутим, ова установа је утрла пут стварању и плодоносном животу других сличних друштава у каснијем периоду.' [Миливој Попов, Јединствени у борби, стране 109. и 110.]

Ватрогасно друштво у Беодри

'Једна од најстаријих друштвених организација у Беодри је ватрогасно друштво, основано 1889. године. Иницијатива за оснивање потекла је од велепоседника Андора Карачоњија. Поред њега, оснивачи су Андраш Аради и Миклош Форгач (општински матичар). Први председник је Карачоњи. Седиште му је најпре у општинском дворишту, у коме је једна мања просторија служила за окупљање чланова. У скромној шупи налазила се спремница са веома оскудном опремом: два мања бурета на точковима и једна ручна пумпа. Ова прва, најнужнија опрема купљена је добровољним прилогом који су дали општина и велепоседник Карачоњи. Крајем 19. века друштво је имало око 30 чланова, углавном занатлија из редова све три националности. Од почетка 20. века у оквиру добровољног ватрогасног друштва активно развија своју делатност драмска група под руководством учитеља Хонака и Сагмајстера. Каснији истакнути активиста је и берберин Бошко Грујић...Од позоришних приредби ватрогасно друштво је имало материјалне користи, јер је могло да купи потребну опрему и да се издржава.'
[Миливој Попов, Јединствени у борби, Нови Сад, 1977, стране 108 и 109]

Одласци на рад у Америку из Беодре

'Пред Први светски рат из Беодре је отишло на рад у Северну Америку око 160 сиромашних мештана, Срба и Мађара. У ову далеку земљу најчешће су полазили мушкарци, остављајући за собом многочлане породице, веома лоше или никако материјално збринуте. Припреме за одлазак у САД захтевале су знатне издатке. Из тих разлога на овај пут могли су поћи само они који су имали готовине или нешто за продају, најчешће некретнину (кућу или земљу). Зато је најчешће долазило до свађе у породици па и до растурања бракова. Тужни и плачни растанци приликом испраћаја на прекоморски пут веома често су повод оплакивања судбине онога који одлази, а још више је то тешко материјално стање и мукотрпни живот оних који остају у неизвесном ишчекивању храниоца да се врати жив и здрав из туђине и са каквом-таквом готовином. Највећи број Беодрана боравио је у Детроиту, Синсинатију и Филаделфији. До рата из САД се вратило 50, а у току рата и непосредно после њега још тридесетак мештана. Многи који су остали у овој земљи, постепено су губили везу са својим завичајем, са својим породицама.' [Миливој Попов, Јединствени у борби, Нови Сад, 1977, стране 114, 115.]

Беодра је 1911. била велика општина у Новобечејском срезу, са 754 куће, 4600 становника, два млина, цигланом, поштом, телеграфом и железничком станицом.